Derventski list
Друштво

Усташки логор
избјегао за длаку

Станоје Чокић из Нових Лужана, газећи 93. годину, присјећа се живота испуњеног радом, али и храброшћу, додајући да је као дјечак био свједок страдања у Другом свјетском рату.

Имао је 13 година када су усташе опколиле Лужане, Костреш, Барицу и дио Поља и све мушкарце старије од 16, а млађе од 60 година, превели преко Укрине, одакле су одведени у Пожегу, а дио заробљеника одведен је у Јасеновац, одакле се никада нису вратили.

– Био сам дјечачић и нисам ни био свјестан какве страхоте се дешавају, нити какве све опасности вребају. Знао сам да препливам ријеку два, три пута дневно и тако сам партизанима преносио информације о заробљенима, а често сам им носио и храну. Једном ме комшија спазио и извукао за ухо и запријетио да се не смијем вратити. Сва срећа да је тако било, јер су одмах послије тога заробљеници утоварени у вагоне, неки су заклани на лицу мјеста, лично сам то видио, а остали су послати у логоре и нико се никада није вратио – сјећа се дјед Станоје те напомиње да је неколицина његових вршњака била заробљена.

– Сви смо живјели лијепо и сложно док није дошао тај несрећни рат. Комшија који је са мојим оцем обрађивао  земљу, сијали су и помагали један другом, био је усташа и када је видио оца у колони заробљеника, извукао га је из групе казавши да он има астму и да неће бити ни од какве користи у логору. Тако га је спасио сигурне смрти – испричао је Чокић додајући да преко својих леђа прегурао и посљедњи рат.

Рођен је у сиромашној, али радничкој породици, и имао је десеторо браће и сестара, од који су сви, као и он, дуговјечни. Сјећајући се дјетињства, Чокић каже да су сва дјеца спавала у једној просторији.

– По поду простремо шаш и прекријемо га истканим поњавама и на томе спавамо, као на кревету. Ујутро кад устанемо, све то прикупимо у један ћошак и правац на њиву – сјећа се овај времешни Лужанчанин додајући да се породица Чокић одувијек бавила пољопривредом, те да је његов дјед био познат по узгоју лубеница, а потом и његов отац, а традицију  је наставио и он сам, пренијевши је и на свог сина.

Завршио је четири разреда основне школе, а у војсци још једну годину и тако добио чин старијег водника. У школи, како каже, добијао је шибом по длановима због непослушности, а неријетко је по казни и клечао на кукурузу. Пензију је зарадио у школи.

– Радио сам као кућни мајстор у основним школама у Жеравцу, Босанским Лужанима, Вишњику и Новим Лужанима, а знао сам да притекнем у помоћ и школи у Трстенцима – испричао је Чокић.

Супругу је упознао тако што се она, на прелу, у колу ухватила до њега. Тада су, прича дјед Станоје, попричали и она му се свидјела.

– Она је била једина жена у мом животу. Била је жена лавица, велики радник и прави брачни друг и много ми недостаје  – са сјетом прича дјед Станоје о супрузи која је преминула прије четири године, додајући да се он и супруга никада нису посвађали и да их је везала велика љубав.

Храна

Станоје Чокић, како каже, велики је љубитељ меда, али и млијечних производа, а храну највише воли да сам спрема.

– Јело сам себи спремам, јер знам шта волим, а од малих ногу сам волим млијечне производе, сир, кајмак, млијеко и јогурт – казао је он додајући да ни један дан не прође а да не „потроши“ кашику меда који га „прочисти“.

СЛИЧНИ АРТИКЛИ

ПОЧЕЛА ИСПЛАТА
УВЕЋАНИХ ПЕНЗИЈА

Derventski List

БЕЗБЈЕДНИЈИ ШКОЛСКИ
ПОЛИГОН У ОСИЊИ

Derventski List

ПРАВИЛНО ПОНАШАЊЕ
У САОБРАЋАЈУ ЧУВА ГЛАВУ

Derventski List